На Бањ Брду 27.јула 2021.године, обиљежена је 80-то годишњица подизања устанка против фашизма. Бањ Брдо нијеми је сведок тромеђе судара цивилизација култура и религија, али и посебних интереса нама увијек страних свјетских центара моћи, која је кроз историју мјењала владаре и окупаторе, али је овом споменичком громадом заувјек обиљежила сјећање на бунтовне и храбре борце Босанске Крајине који дадоше своје животе за слободу и срећнији живот свих народа који су одувјек живјели на овим просторима.
Програму обиљежавања присустовали су преставници Владе Републике Српске: Министар рада и борачко инвалидске заштите, Министар енергетике и рударства, Министар трговине и туризма, преставници руске амбасаде у Босни и Херцеговини, представници града Бања Лука, представници Трећег пјешадијског Република Српска пука, делегацује СУБНОР Србије, СОБНОР Црне Горе , СУБНОР : града Београда, Градишка, Модрича, Лакташи, Нови Град, делегација логораша Другог свјетског рата, Борачка организација града Бања Лука, породице погинулих бораца и несталих цивила као и бројни грађани уз поштовање епидемиолошки услова.
О овом историјском мјесту и подсјећању на ове славне дане у реферату историчара Владана Вуклиша.
Осмог јуна, прије 80 година, у шумаревој кући, овдје на Шехитлуцима, састали су се комунисти Бањалуке и Крајине, њих петнаест… Запамтите њихова имена: Ђуро Пуцар, Бранко Бабич, Касим Хаџић, Јосип Мажар, Осман Карабеговић, Карло Ројц, Шефкет Маглајлић, Ивица Мажар, Васо Бутозан, Слободан Кокановић, Вељо Стојнић, Бошко Шиљеговић, Мићо Шурлан, Реља Лукић и Љубан Шкундрић. Историја зна да су непосредан повод за њихов састанак били мајски закључци Централног комитета КПЈ, који су комунистима Крајине у главни задатак ставили борбу против франковачких издајника, припадника усташког покрета. Ти издајници су, како је у закључцима врло јасно речено, у Босни створили режим терора и повели дивљачку хајку против српског народа. Ова хајка је, као што знамо, постепено али брутално прерасла у геноцид, док се режим терора окомио и на све оне Хрвате, Муслимане и друге грађане који се са тим режимом нису слагали.
Напуштајући ово мјесто хајдучког састанка, крајишки су комунисти одмах приступили извршењу своје мисије. Организовали су мрежу војних комитета, сакупљали оружје и санитетски материјал, провели су борбену и медицинску обуку кадрова и створили су обавјештајне пунктове унутар окупационог апарата. Било их је мање од 250, али су за себе везали и значајан број својих симпатизера. И када је, готово истовремено, српски народ пружио масован отпор покољима, већ организовани покрет војно спремних комуниста – већином партијских кадрова Бањалуке и Дрвара – стопио се са побуњеном плимом народних маса. Под њиховим утицајем, ова плима се постепено отворила за све оне који су били спремни прикључити се заједничкој југословенској борби, чији су се обриси већ тада назирали. У овој симбиози побуњених комуниста и побуњеног народа, обје су се побуне стопиле у једну, дајући једна другој смисао, снагу и трајност. Ове побуне, једна без друге, опстале не би.
Пошто се у посљедње три деценије ријечи учесника рата систематски заборављају као да нису ни изречене, или као да су у најмању руку небитне, искористићу прилику да их овдје, барем на кратко, оживим. Иначе, о резултатима рада бањалучких комуниста вјероватно је најпрецизнију мисао изрекла наша Лијевчанка и бањалучки ђак, Лепосава Перовић, која је послана у Крајину 1942. године као инструктор Покрајинског комитета за Босну и Херцеговину. У свом тексту “Седам мјесеци са Крајишницима”, који је објављен 1975. године, она каже сљедеће:
“Када сам дошла у Босанску Крајину, видјела сам да су моји другови комунисти већ били, за свега пола године, обавили огроман политички рад на учвршћењу идеје братства. Већ је највећем дијелу бораца било јасно да бити партизан, прије свега, значи не бити… шовиниста, затим бити спреман за борбу припадника свих народности за народно ослобођење, стварајући друштво на новој основи. То је био и став огромне већине бораца, а онима којима то није било јасно, или који у то нису били убијеђени, дисциплина је налагала, политичко правило партизанског ратовања им је наређивало, да се морају тако понашати. И они су се, углавном, тако и понашали. Тако смо ми већ тада, највише политичким радом, а понешто војничком и политичком дисциплином, па и мјерама принуде, сузбијали примитивна и уска, осветничка и шовинистичка осјећања… Наравно, ту нису биле важне само наше ријечи, већ и чињеница да је партијска организација Бањалуке, која је ту одиграла главну улогу, по своме саставу била једнако српска, као и муслиманска и хрватска, а прије свега радничка и комунистичка. Ти људи су се спојили са побуњеним српским сељаштвом Босанске Крајине, унијели своју свијест и свој револуционарни дух у његове редове и тако народну борбу осмислили, учинили је перманентно револуционарном. Ту су српски сељаци Крајине стицали своја убеђења о животној потреби братства и солидарности свих народа Босанске Крајине и превазилазили ону, у њиховим главама, осјетљиву и често веома магловиту и несигурну границу између уско схваћене националне самоодбране и праве свенародне борбе за слободу свих наших народа. У том споју снаге побуњеног сељаштва и револуционарности најбољих синова радничке класе и интелигенције, рађала се и перспектива успјешне борбе за социјално и национално ослобођење народа Југославије.”
Резултат рада ових људи чија је жртва нотирана и другим сјећањима преживјелих учесника, било је стварање нашег јединог антифашистичког покрета и ослободилачке војске – мултиетничке, југословенске, прогресивне, и револуционарне – која ће са народом поднијети огроман терет страдања. Упркос свему, из тог страдања родила се величанствена побједа, достојна свјетског помена и тробојке са петокраком међу заставама слободољубивог свијета.
Желим нам свима да их будемо достојни. Слава им и хвала. Смрт фашизму.