Обиљежавање 78-е годишњице погибије, Веселина Маслеше, књижевника, новинара, револуционара, учесника народноослободилачке борбе , народног хероја.
Рођен је 20.априла 1906.године у Бања Луци. Већ од ране младости , као бањалучки гимназијалац, Весо је био заинтересован за политику. Овоме је свакако допринијела чињеница да је Веселину Маслеши историју и географију предавао Акиф Шеремет, „црвени професор“ из Кладња како су га звали, члан Комунистичке партије. Међу генерацијама Шерметових ђака стасала је читава плејада бањалучки револуционара као што су Никица Павлић, Осман Карабеговић и Јосип Шоша Мажар.
Веселин Маслеша предсједавао је ђачким друштвом „Младост“.
Одлази у Загреб 1925.године полаже матуру и уписује правни факултет. Одатле Весо одлази на студије у Фанкфурт уписује економију и развија своје марсистичке погледе под утицајем фамозног Института за друштвена истраживања. Затим одлази у Париз гдје је студиирао политичку економију и социологију.
Због револуционарног рада међу југословенским мигрантима, изложен је прогонима и онемогућено му је било настављање редовних студија. Француске Власти су га протјерале у Југославију, а југословенске из Београда назад у Бања Луку. Тада је и први пут приведен што ће бити једно од његових четрнаест боравака у затвору. Бања Луку је поново напуштао, док су га власти неколико пута враћале.
Оно што је најважније у његовој биографији Веселин Маслеша је већ од младости показао изразит таленат за писање, публицистику и новинарство. Писаном ријечју бавио се упркос чињеници да је као дијете изгубио вид у једном оку. Овај хендикеп га није зауставио да постане један од највећих југословенских публициста млађе генерације. По повратку у Југославију, радио је као новинар у неколико листова, најдуже у Београду. Био је један од оснивача Нове литературе-Нолита, београдске издавачке куће, коју су 1928.године покренули љевичарски интелектуарци Отокар Кершовани, Павле Бихали и Ото Бихали Мерин.
Веселин Маслеша написао је значајан низ радова међу којима се посебно истиче студија о Младој Босни, један историјско-социолошки тракт посвећен револуционарној генерацији из 1914.године и њиховој антиимперијалистичкој борби против стране окупације.
Након бомбардовања Београда у априлу 1941.године он прелази у Црну Гору, гдје убрзо постаје један од организатора устанка, а затим и организатор пропагандног сектора Главног штаба партизанских одреда за Црну Гору и Боку.
Исти посао обављао је и Четвртој пролетерској црногорској бригади с којом ће се вратити у родну Крајину наредне године да би у ослобођеном Бихаћу тог 26.новембра био биран у Извршни одбор АВНОЈ, фактички наше прве револуционарне владе. О карактеру и избору тијела рекао је следеће:
„Политичко представништво народа Југославије, другови и браћо, формално није изабрано, али оно је најдемократскије него ма које изабрано представништво до данас у Југославији. Изабрано је, другови, по томе што сте ви, што смо сви ми овдје, годину и по дана бирали по планинама и пропланцима, по гудурама и кланцима, по киши и зими у непрестаној борби са окупатором, стојећи на бранику интереса народа. И због тога ако нам неко каже: нисте изабрани!, ми можемо рећи: нема тога представништва које је овако изабрано као ми. Ми смо изабрани у борби, то су наши избори, и ми смо поносни што смо тако изабрани“.
На данашњи дан, 14.јуна 1943.године, погинуо је утопивши се у набујалој Сутјесци, у пробоју из њемачког обруча.
Проглашен је за Народног хероја 20.децембра 1951.године.
Бања Лука, 14.јун 2021.год.